Језик и терминологија покрета особа са хендикепом

Veličina slova:

Језик, као одлика нације али и тренутних друштвених токова, мењао се кроз време и још увек се мења. Током деценија, поједине речи су изгубиле првобитна значења. И у најсавременијим/најразвијенијим друштвима, језик и појмови које употребљавамо представљају моћно средство (анти)дискриминације. Примена медицинског модела довела је до негирања људскости и личности особа са хендикепом, те је и сам језик креиран у том правцу – институционализације, пацијената, немоћних и свега за шта се медицински модел залаже.

У свету, покрет особа са хендикепом је, након година креирања језика хендикепа,  постигао договор да се на интернационалном нивоу користи енглеска реч DISABILITY. У српском језику (а и сродним, језицима бивше Југославије) не постоји адекватан превод, јер ниједна одговарајућа реч, на жалост, није ослобођена негативних конотација (онеспособљеност, онемогућеност). Као алтернативе користе се речи хендикеп и инвалидитет, око чега у покрету још увек не постоји сагласност. 

  1. Основе терминологије

Употреба појединих термина којима је негирана личност људи са хендикепом а потенцирана њихова зависност од појединих служби и стручњака, истицала је смањену способност особа са хендикепом да раде, зарађују за живот и издржавају своје породице.

Зашто не инвалид?
 Према «Лексикону страних речи и израза» (Милан Вујаклија, Просвета, Београд, 2002.), реч инвалид значи «онај који је неспособан или онеспособљен за службу и зарађивање ради издржавања себе и своје породице, нарочито онај који је онеспособљен у рату, ратни инвалид». Корен речи инвалид је у латинској речи инвалидус, која значи нејак, немоћан, не вредан. Такође често коришћена реч инвалидан (инвалидна особа) поред значења: изнемогао, немоћан, с маном, неспособан за службу, неупотребљив, онеспособљен, расходован, шкарт (Вујаклија), користи се и у правничком контексту када се означава да нешто није засновано на праву, тј. када је нешто неважеће. Примена речи инвалид/инвалидна особа довела је до креирања атмосфере у окружењу која је оспоравала сваку способност људи са хендикепом, а асоцирала сажаљење, милостињу и слична осећања.

Речи попут слеп, глув, идиот, ретардиран и сл. су примиле негативан контекст и у свакодневном говору се користе као увреде на рачун особа без хендикепа. Из тог разлога, иако се неке од наведених речи равноправно користе у оквиру датих група (пре свега слеп и глув), ради подизања свести шире јавности, понекад је корисније употребљавати термине «особа са оштећеним видом/недостатком вида», «ментално недовољно развијене особе» и слично. Ово је нарочито изражено у ословљавању заједнице особа са оштећеним слухом, тј. заједнице глувих и наглувих, где се често употребљавају термини „глувонем“ и “гестикулација”, који нису одговарајући. С обзиром на то да се гестикулација односи на спонтани, пропратни покрет руку и тела при усменом говору, није пожељно користити израз „гестовни говор/језик“, већ знаковни говор/језик (иако је ово у великој мери заступљено у домаћем законодавству).

Иако је једно од личних обележја које проистиче из медицинске дијагнозе важно за контакт са особом која има хендикеп, корисније је знати и њено име, занимање, интересовања. Приликом ословљавања људи са хендикепом, треба се трудити да се користе термини који истичу личност и људскост тих особа. При томе је добро користити речи које се иначе употребљавају у свакодневном говору. Значи:
 
ОСОБА, ЧОВЕК, ЖЕНА, ДЕТЕ, ЉУДИ итд. са ХЕНДИКЕПОМ (инвалидитетом)

Новији законски и подзаконски акти државе Србије углавном користе израз особа са инвалидитетом. Реч инвалидитет још увек не обухвата све групе (особе са хемофилијом, дијабетесом итд). Удружење студената са хендикепом се определило за коришћење термина ХЕНДИКЕП – употреба речи хендикеп у свакодневном говору се односи на изједначавање могућности (голф и други спортови нпр).

 

2. Ословљавање људи са хендикепом по дијагнози

Није пожељно и треба избегавати ословљавање људи са хендикепом по дијагнози – уместо речи «параплегичари», «церебралац» и слично, користити «особе са параплегијом», «човек са церебралном парализом» итд. (уколико је уопште неопходно идентификовати људе на тај начин).

 

               3. Разлика између особе са хендикепом и хендикепиране особе

Према неким схватањима, изрази “хендикепирана особа” и “инвалидна особа” се односе на особу у целини, тј. означавају да комплетна особа није функционална/вредна у свакодневном животу и друштвеним активностима.
Препоручује се да се користи терминологија “особа са хендикепом/инвалидитетом” јер се на тај начин указује да се хендикеп као обележје не односи на целу особу већ на неки њен део (моторно, сензорно оштећење или физиолошки поремећај), те да је особа способна да обавља различите свакодневне активности.

 

                4. Посебне потребе

У истраживању језика хендикепа и покушајима формулисања политички коректне терминологије, јавио се израз «посебне потребе» који је врло брзо одбачен од стране покрета особа са хендикепом. На овом изразу још увек инсистирају поједини стручњаци који наводном посебношћу нечијих потреба покушавају да оправдају постојање своје професије. Службе и професије које се баве проблемом хендикепа јесу потребне, али у служби самих особа са хендикепом, уважавајући њихове социјалне потребе. У покрету постоје тенденције да се овај израз замени изразима као што су «особе са посебним способностима», «особе са посебним изазовима» и слично који указују на друштвене баријере и не третирају проблем као да је само у особи са хендикепом.

Посебне потребе постоје, позитивне или негативне, и оне су категорија која је примењива на најширу популацију – сви имају неке своје посебне потребе у свакодневном животу, без обзира на то да ли имају хендикеп или не. Пушење, зависност од дроге, зависност од алкохола, клептоманија итд су такође посебне потребе. Сви људи имају потребу за кретањем, тј. да од једног места стигну до другог. Неко ће ходати спорије, неко брже, неко ће возити бицикл, неко користи колица, аутомобил... Велики број особа са хендикепом сматра увредом уколико их неко ослови користећи израз посебне потребе!

 

                5. Активност и пасивност

Требало би се служити терминологијом која асоцира активност и остваривање могућности, а не пасивност и ограничења – на пример, боље је рећи особа која користи колица, корисник/ца колица (активност) и слично, него особа у колицима (пасивност), или у горем случају, особа везана за колица.

                6. Медицинске потребе

У свакодневној комуникацији често се за особе са хендикепом говори да су «болесне», или «случајеви», пацијенти. Медицинске потребе особа са хендикепом су исте као и особа без хендикепа – многи «здрави» чешће иду код лекара него већина особа са хендикепом. Особе са хендикепом су КОРИСНИЦИ-КОРИСНИЦЕ медицинских услуга као и све друге особе. Такође, постоји навика у свакодневном говору да се прави разлика између «здравих», «нормалних», «стандардних» и «болесних», «немоћних», при томе мислећи на људе без хендикепа у првом случају и особе са хендикепом у другом случају. Хендикеп је стање, а болест може бити (али и не мора) само једна његова компонента.

 

              7. «Можеш ме звати како год хоћеш ... само ме поштуј», став је који је у извесној мери заступљен међу особама са хендикепом. Ипак, терминологија и језик хендикепа и њихово правилно коришћење често указују на начин на који људи посматрају проблем – као проблем друштва или као индивидуални проблем.

  • Закон о спречавању дискриминације према особама са инвалидитетом

Дефиниције појмова - члан 3. - У овом закону:
1. израз "особе са инвалидитетом" означава особе са урођеном или стеченом физичком, сензорном, интелектуалном или емоционалном онеспособљеношћу које услед друштвених или других препрека немају могућности или имају ограничене могућности да се укључе у активности друштва на истом нивоу са другима, без обзира на то да ли могу да остварују поменуте активности уз употребу техничких помагала или служби подршке;

 

               8.  Стандардна правила за изједначавање могућности – хендикеп и инвалидитет

Према Стандардним правилима уједињених нација за изједначавање могућности које се пружају особама са хендикепом/инвалидитетом (Резолуција Генералне скупштине бр. 48/96 од 20. децембра 1993. године), наведени појмови су дефинисани као:

17. Термин “инвалидитет” (дисабилитy) заједнички је израз за велик број различитих функционалних ограничења која се појављују у свакој популацији сваке земље у свету. Људи могу бити са индивидуалним физичким, интелектуалним и чулним оштећењима, здравственим стањем или менталном болешћу. Оваква оштећења,  стања или болести могу бити по својој природи нешто трајно или пролазно.

18. Термин “ хендикеп” (хандицап) значи губитак или ограничење могућности  суделовања у животу заједнице  равноправно с осталима. Он описује сусрет особе са инвалидитетом и њене околине. Сврха је овог термина наглашавање мањкавости у околини и у многима организованим активностима друштва, на пример у информисању,   комуникацији, образовању, чиме се онемогућује равноправно суделовање особа с инвалидитетом.

 

              9.  ПОЗИТИВНО, ПРО-АКТИВНО И БЕЗ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ!

Терминологија је добра онолико колико осликава позитиван став друштва према особама са хендикепом, али и особа са хендикепом према друштву. Неопходно је уважавати права и потребе одређене групе и избегавати терминологију која пружа потпору стереотипима, предрасудама и дискриминацији.